БИОГРАФИЈА ДУШАНА МАТИЋА

Ćuprija1

1898.

У Ћуприји 31. августа 1898. г. по старом календару, а по новом 13. септембра, родио се Душан Матић. Исте године када се родило још двоје великих српских писаца – Десанка Максимовић и Растко Петровић. Рођен је у грађанској породици од оца Мате и мајке Љубице. Рођен је као средње дете, имао је старијег брата Димитрија, а касније се родио и најмлађи брат Жарко. Матић за живота није крио да о родном граду не зна много, о тој средњевековној варошици која се звала Равно и у којој су 1216. године српски краљ Стеван Првовенчани и архиепископ Сава (Свети Сава) преговарали са угарским краљем Андријом. Његова породица се стално селила по читавој Србији, после Ћуприје дошао је у Пирот,Чачак, Ниш па Шабац.

1914.

Матића је дочекао рат у Шапцу, похађао је пети разред гимназије. Са мајком и братом кренуо је тог јула 1914. године пут Крушевца. Из Крушевца је послао свој литерарни рад редакцији Радничких новина, била је то песма ,,Очи“, а штампана је под псеудонимом У. Јовановић.

1915.

*Занимљивост
Душан Матић је по природи био леворук, у школи у Француској био је одличан ђак и брзо је савладао француски језик. У школи су затражили да ђаци опишу своју муку и егзодус који су прошли, Матићев састав је био најбољи и објављен је у локалним новинама. ,,Има трагичних народа… Један од таквих народа је српски народ…“

1915.

Други школски распуст 1915. г, бежећи од аустроугарске војске, креће на пут према Косову са оцем и најстаријим братом. Имао је седамнаест година када је прелазио са својим сународницима кроз врлети Албаније. Стигао је у луку на Крфу, где је велики број деце чекао да дођу француске лађе и пребаце их у Француску. Дани и ноћи на броду, бескрајно море, до луке Марсељ, па према Греноблу и Гапу у високим Алпима.

1917.

Матурирао је 1917. године у Ници и одлази на студије филозофије на Сорбони у Париз. Упознаје се са новим таласом у француској књижевности чији су представници били: Андре Бретон, Пол Елијар, Луј Арагон, Филип Супо, Тристан Цара. Такође и модернистима у сликарству: Салвадор Дали, Пикасо, Хуан Миро…

nica dušan matić1

1922.

Разболео се и због лечења долази у Београд где живе његови родитељи и у фебруару 1922. године дипломира на Филозофском факултету у Београду.
Затим одлази у Дрезден у Немачку и поново у Француску где студира “Нарочито романтичарску филозофију“ у Немачкој и XIX век у француској филозофији.
Од 1922. г. почиње да објављује текстове у месечном часопису за књижевност Путеви.
У првом броју је објавио текст ,,Истина као конструкција“, а у другом броју 1923. г. текст ,,Мапа света“
–
Mатићево друштво у Београду су млади писци и уметници уопште, они су заинтересовани за авангардну уметност која долази из Париза.

Од 1924-1932.

Од 1924-1932 -период Матићеве ,,преднадреалистичке“ активности објављује песме и текстове у разним књижевним часописима:
,,Путеви“ 1922- 1924,
,,Црно на бело“ 1924,
,,50 у Европи“ 1928,
,,Савремени преглед“ 1927,
,,Немогуће“ 1930,
и ,,Надреализам данас и овде“ 1931-1932

Rastko Petrović portret Dušana Matića

1925.

– Од 1924-1937 службовао је у Београду:
– 21.1.1924. г. постављен за писара I класе у Министарству просвете од 1924-1925.
– Суплент у Реалној гимназији а од 1929. г. професор у IV мушкој гимназији.
– Децембра 1928. г. са успехом полаже професорски испит.
– При крају службовања, пре свог првог принудног одласка у пензију 1937, професор је у Учитељској школи.

1925. г. у Паризу са Бретоном и Манијем де Булијем потписује манифест ,, Револуција“ бр.5.

1931.

1931. г. 15. фебруара, венчава се са Јеленом Лелом Ристић, ћерком професора Миодрага Ристића. Лела је била преводилац са италијанског и француског језика.

lela matić 1

Лела је била преводилац за италијански и француски језик.
Њен превод Манифеста надреализма и данас је лектира на факултетима и у научним круговима.

foto-legat-2

1932.

1932. и 1938.г. –Хапшен као припадник напредног покрета.

Dušan Matić2

1936.

Од 1936-1939 – сарадник у часопису ,,Наша стварност“.
У Другом светском рату на крају 1941. г. а почетком 1942. г. затворен је у
логору на Бањици.

1948.

После Другог светског рата Матићева каријера креће узлазно, постављен је за сарадника у Радио-Београду, написао је неколико радио драма, неко време је био и уредник у издавачком предузећу Просвета.
–
1948. г. постављен је за директора Академије за позориште, филм и уметност у Београду и на истој ради и као професор до пензионисања 1966. године.
–

Био је уредник петнаестодневног листа ,,Сведочанства“, листа ,,Књижевне
новине“ и часописа ,, Књижевност“.

1957.

Од 1957. до 1978. г. –Добитник је свих најзначајнијих признања у земљи, а такође одликован и француским признањем ,,Легија части“ за доприносе у култури.

1970.

Од 1970. је редовни члан Српске Академије наука и уметности у Београду.

Dusan Matic1

1978.

1978. године добио је Октобарску награду за књижевност и преводилаштво.

Untitled-24а

1980.

12. септембра умире у 82. години на интерној Б клиници у Београду.